Зграде школе

Од Велике реалке до Црвене бастиље

Од свог оснивања 4. октобра 1895. до данас, Гимназија је имала само двије намјенске зграде: здање Велике реалке и садашњи објекат у Змај Јовиној улици, али су, усљед разних недаћа, у неколико наврата професори и ђаци морали да се служе и неколицином других, углавном неусловних објектата и просторија.

Zgrade Gimnazije

Од званичног отварања па до изградње сопственог објекта, дакле, прве двије и по године, Гимназија је била »подстанар« у згради бивше Руждије, која се налазила изнад тзв. Камените ђуприје на Црквеној (на данашњем Булевару цара Душана, код зграде ''Метала''). А, онда је дошао 1. март 1898. године, када је Велика реалка уселила у сопствене одаје.

Изградња Велике реалке на узвишењу изнад пијаце (данас Тржница), гдје су до тада биле војне бараке, почела је одмах након оснивања те школе, у јесен 1895. године. Радећи по аустријским пројектима, а са италијанским зидарима и домаћим надничарима, бањолучки предузимач чешког поријекла Хиполит Покорни за три године сачинио је величанствено двоспратно здање, које ће својим положајем и љепотом седам деценија плијенити пажњу пролазника, улијевати страхопоштовање неуким и бити понос својих ранијих и тренутних станара, али и цијелог града.

Карло Паржик
Иако још увијек има малих дилема у вези са ауторством пројекта бањолучке Реалке, извијесно је да иза њега стоји Карло Паржик (Karel Pařík). Овај чувени архитекта рођен је у Чешкој 1857. године, а умро је у Сарајеву 1942. године. На бечкој Ликовној академији завршио је Специјалну школу за архитектуру. Као млад стручњак, 1884. године трајно се настанио у Сарајеву, гдје ће наредних деценија пројектовати најрепрезентативније објекате аустроугарског периода: Земаљски музеј, Маријин двор, Ашкенаску синагогу, Евангелистичку цркву (данас Академија ликовних умјетности), Вијећницу, Хотел Европу, Правни факултет, Народно позориште... Осим тога, сачинио је и многе пројекте широм БиХ, а у Бањој Луци пројектовао је Болницу (1891), Турско купатило (1892) и Жупни уред Евангелистичке цркве (1895). Крајем 1888. или почетком 1889. године урадио је и идејни пројекат Више гимназије у Сарајеву (данас Прва гимназија), а како тврди Бранка Димитријевић – аутор докторске дисертације о Паржику – ''Утицај овог рјешења препознаје се на некадашњој бањалулкој Реалној гимназији (1895)''. С обзиром на речено, као и на очигледну сличност ова два објекта, може се устврдити да је Карло Паржик аутор пројетка старе бањолучке Реалке.

Зграда је за оно вријеме била веома модерно опремљена: имала је богате збирке модела, експоната, апарата, справа и других учила, солидне библиотеке (наставничку и ученичку) и све друге техничке услове за квалитетну наставу. Правоугаона, свијетла двоспратница, која је »спајала стил ренесансе и времена у коме је саграђена«, имала је по четири велике учионице на свакој етажи, комотне и освјетљене ходнике и низ других мањих просторија, а и – што је за оно вријеме код нас било права ријеткост – централно гријање.

Здању је 1903. године дограђено западно крило, па је оно – ако се узме у обзир и надстрешница изнад задњег улаза – у тлоцрту добило облик латиничног слова Ф. Коначну форму (у тлоцрту слово Е) зграда Велике реалке добиће 1931. године, када јој је, због даљег пораста броја ученика, дограђено и друго, источно крило, са још девет учионица и станом за директора. Планирана је и изградња гимнастичке сале, али се то неће десити.

Децембра 1942. гимназијалцима је отета зграда: заузели су је њемачки војници, па је импровизована настава одржавана у просторијама мектеба, Ватрогасног дома, медресе и у подруму Банске палате.

Септембра 1944. савезнички авиони су, гађајући усташе у Кастелу, погодили Гимназију, уништили јој кров и кабинет физике. Због тога је поратна настава одржавана у Учитељској и некадашњој Грађанској школи, те у згради часних сестара. У међувремену је санирана стара зграда, па ће настава од школске 1947-48. наредних 20-ак година бити извођена у матичном објекту.

Катастрофални земљотрес 27. октобра 1969. смртно је ранио гимназијску зграду и уништио инвентар, архиву, библиотеку и већи број кабинета. Стручњаци су процијенили да је зграда толико оштећена да се мора порушити, а пресуда је, уз тугу па и сузе многих Бањолучана, спроведна 31.1.1970. године.

Одлоком градске скупштине, већина ђака и професора евакуисани су у Цриквеницу, Нови Винодолски и Селце (Хрватска), гдје је завршена започета школска година, након чега се караван невољника вратио у Бању Луку. Сљедећа школска година (1970/71.) почела је у вагонима и баракама испред основне школе »Браћа Павлић« (данас »Иво Андрић«) и Техничке школе, те у просторијама Радничког универзититета. Децембра 1970. Гимназија се уселила у просторије недовршене основне школе у Борику, која још није била ни прикључена на струју, воду и канализацију.

У међувремену, као поклон града Сарајева Бањој Луци, грађена је нова гимназијска зграда на другој локацији, у Змај Јовиној улици. Модерни објекат од црвене цигле и армираног бетона – са 21 учионицом, те читаоницом, библиотеком, фискултурном двораном и осталим неопходним просторијама – изграђен је до децембра 1971. а свечано пуштен 15.1. 1972. године. До данас, 2010. године, из те зграде од црвене цигле изашло је више од 10 хиљада ''бисера расутих по цијелом свијету''.

Аутор: Зоран Пејашиновић