Прошлост школе

Традиција што спаја три вијека

У двојној монархији

Наша школа установљена је као Велика реалка 4. октобра 1895. године са задатком да припрема ученике ''за шумарске, за пољодјелске, за кемичке и друге високе школе''. Настава је првих година одржавана у згради бивше руждије (турска вјерска средња школа), а 1. марта 1898. год. Реалка је уселила у ново двоспратно здање које је у својој ''дивотној изради'' и ''савршености архитектичне вјештине'' задовољавало ''све жеље строгог педагошког захтијевања''. И много више од тога: зграда Гимназије постаће понос и једно од главних знамења Бање Луке.

У почетку школа је била резервисана за мушку омладину, а ученице су стекле право да је похађају тек 1912. године, као ванредни, односно од 1919. године као редовни полазници. Број ђака у овом периоду је углавном правилно растао, па се од првобитних 66 попео на 430 (1917-18). Првих 12 ученика матурирало је 1903.

Осморазредна настава се одвијала у оквиру 15 предмета, а према плану и програму који су доносиле хабсбуршке власти. У почетку се највише изучавала математика, цртање и геометрија, да би – постепеним прерастањем Велике реалке у Реалну гимназију – од 1912. године акценат са поменутих предмета био помјеран на језике (српскохрватски, њемачки, француски) и историју, а уводи се и 16-ти предмет: латински језик. Оцјене су биле од један (најбоља) до четири (недовољна).

Почетком 20. вијека ћаци су носили капе са бројем разреда, а одлични ученици имали су додатну ознаку

Бити ђак ове школе искало је поштивање строгих правила: ученици су носили посебне капе са бројем разреда (одликаши су имали и додатне ознаке), кретање ученика је било ограничено до седам или осам сати увече, итд.

Осим што је била педагошка, Гимназија је врло рано постала и културна, научна, па и национална институција. До Првог свјетског рата у њој су основани пјевачки збор, тамбурашки и гудачки оркестар, те многа ђачка друштва, па и илегалне омладинске организације.

Анексиона криза (1908-1909) и Балкански ратови (1912-1913) заталасали су ђачке, па и професорске духове, али и повећали подозривост бечких власти, што ће почетком Првог свјетског рата прерасти у отворену, углавном антисрпску дискриминацију. У почетку рата мобилисано је неколико професора и тридесетак ученика, потом су услиједиле забране ученичких друштава и ћирилице, те низ судских процеса против присталица југословенског уједињења, а хајка ће кулминирати чувеним Бањалучким велеиздајничким процесом 1915-16. године. Јесен 1918. донијеће крај аустроугарске 40-годишње власти, што ће отворити нову страницу у прошлости Гимназије.

Доба југословенске краљевине

Суђење ђацима
Осим чувеног ''Велеиздајночког процеса'', Бању Луку је током Првог свјетског рата потресао и ђачки процес. Наиме, аустроугарске власти су 1915. године организовале суђење групи ученика Гимназије, оптуженим за тајно антидржавно дјеловање, а ухапшени су и директор др Коста Крстановић и чувени професор др Владислав Скарић. Занимљиво, као свједок позиван је и Иван Мерц, који се веома коректно понио. Судски епилог био је изкључење многих ученика из школе, 11 њих и директор Крстановић добили су вишемјесечне казне затвора, а проф. Скарић је пензионисан.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Гимназија се нашла у битно другачијим условима. Ратна разарања, страдања, немаштина, унификација наставних планова и програма, недостатак професора и сијасет других околности ставиле су школу пред низ проблема и искушења. Промјене су биле крупне и учестале.

Ослобођење је у клупама затекло шест разреда Реалне гимназије и два разреда (седми и осми) Реалке. Одмах је обновљена употреба ћирилице, а већ од прве поратне школске године и ученицама је дозвољено да буду редовни ђаци. Од 1920, послије трећег разреда, спровођена је бифуркација (рачвање) на два смјера: гимназијско-хуманистички (учио се и грчки језик) и реално-гимназијски. Три године касније, уведена је и тзв. мала матура, која се као селективни испит, полагала послије четвртог разреда. Од 1925. године примјењује се и нов начин оцјењивања: одличан (5), врло добар (4), добар (3), довољан (2) и недовољан (1), с тим да ће Закон из 1929. посљедње двије оцјене преименовати у слаб (2) и рђав (1) и третирати их као непролазне. Од 1927. године уведене су и ђачке књижице које су служиле као легитимације и ван школе.

Матуранти Реалке 1930. године

Иако је поменути Закон из 1929. године напокон регулисао рад у југословенским средњим школама и верификовао многе промјене, и наредних година, све до Другог свјетског рата, дешаваће се сталне иновације и измјене. Тако је 1935. године уведен пријемни испит и то из српског или хрватског језика и математике. Исте године основана је и Нижа женска гимназија, која ће 1939. године прерасти у Пуну женску гимназију. Сходно дешавањима у Европи и промјенама у југословенској спољној политици, од 1937. године гимназијалци добијају могуђност да, умјесто њемачког, уче енглески, а од 1939. и италијански језик.


У међувремену, доћи ће и до великог пораста броја ученика. Тако ће школске 1933/34. године он бити 836.

Под бомбама

Други свјетски рат донио је још већа страдавања од претходног. Босна и Херцеговина је ушла у састав НДХ, чија је власт наложила свим професорима, па и оним у бањолучкој гимназији, да положе заклетву поглавнику Анти Павелићу. Таква политика натјерала је неке гимназијске професоре на бијег у Србију, а многи бивши и тадашњи ученици, па и неки професори, учионице и креду замијениће шумом и пушкама.

Почетком прве ратне школске године у зграду Гимназије су уселиле још и Учитељска школа и Трговачка академија. Тако су се у истом здању обрели ратом проријеђени професори и ђаци четири бањолучке школе. Али, не задуго, јер ће већ крајем 1942. године Нијемци зграду Реалке претворити у касарну и складиште, а протјерани гимназијалци ће наставу похађати у мектебу (муслиманска основна школа) и Ватрогасном дому, а гимназијалке у просторијама медресе (муслиманска средња школа). Због недостатка учионица, ученици ће наставу похађати само три дана седмично. У јесен 1944, због даљег осипања броја ученика и професора, Мушка и Женска гимназија су поново обједињане у јединствену Гимназију. Осим тога, септембра 1944. год. савезнички авиони су, гађајући усташко упориште у Кастелу, погодили "Бастиљу" и уништили кров и кабинет физике. У таквом стању Гимназија ће дочекати ослобођење Бање Луке, 22.04. 1945. године.

Од рата до земљотреса

Већ двадесетак дана по ослобођењу, 11.5. 1945, Гимназија је поново отворила врата ученицима. Међутим, тек окончана четворогодишња катаклизма и радикалне политичке и идеолошке промјене искале су много труда и средстава да би се настава иоле нормализовала. Поврх свега, требало је санирати озбиљно оштећену стару зграду Реалке, па је импровизована настава одржавана у згради бивше Грађанске школе. Већ новембра исте године, та, до тада Мјешовита гимназија, подијељена је на Мушку и Женску, чиме су, одмах по ослобођењу, најављене промјене и реформе које ће обиљежити цијели поратни период. Упоредо с тим, за несвршене гимназијалце које је рат истјерао из учионица, отворена је тзв. "Партизанска гиманазија" у виду убрзаних курсева како би ти ђаци "ухватили прикључак" са вршњацима. У складу са политичким и идеолошким промјенама, из наставе су истиснуте вјеронаука и њемачки језик, а као нови предмети уведени су руски језик, и то у свих осам година, предвојничка обука, а неколико година касније и морално васпитање.

У јесен 1947. год. завршена је обнова "Бастиље", у чије учионице се усељавају ученици Мушке и Женске гимназије, Школе за опште образовање радника (тзв. "Вечерња школа"), Течаја за официре ЈНА, а од јесени 1949. и Ниже мјешовите гимназије, која је већ наредне школске године пресељена у зграду Пореске управе.

Почетком 50-их година прилике се, ипак, сређују. Укупан број ученика у Мушкој и Женској гимназији пада на око 1300. Године 1954. биће створене двије пуне мјешовите гимназије, али ће оне већ догодине бити трансформисане у Реалну гимназију и осмогодишњу школу. Тиме ће и бањолучка гимназија по устројству, коначно, постати савремена четворогодишња средња школа, у коју се уписују ученици након завршене осмогодишње основне школе.

Десетак година након рата, уводе се и ученичке радионице (електричарска, браварска, кројачка, столарска), дебатни и есперанто клуб и марксистички кружок.

Мала матура је опстала све до 1952, а Велика је 1959. године трансформисана у завршни испит са матурским радом, коме се 1962. додаје и испит из српскохрватског језика.

Зграда за којом су плакали бањолучани
Изградња Велике реалке на узвишењу изнад градске тржнице, гдје су до тада биле војне бараке, почела је одмах након оснивања школе, у јесен 1895. године. Радећи по аустријским пројектима, а са италијанским зидарима и домаћим надничарима, чешки предузимач Хиполит Покорни је за три године сачинио величанствено двоспратно здање, које ће својим положајем и љепотом седам деценија плијенити пажњу пролазника, улијевати страхопоштовање неуким и бити понос својих ранијих и тренутних станара, али и цијелог града. Зграда је била за оно вријеме веома модерно опремљена: имала је богате збирке модела, експоната, апарата, справа и других учила, солидне библиотеке (наставничку и ученичку) и све друге техничке услове за квалитетну наставу. Правоугаона, свијетла двоспратница, која је ''спајала стил ренесансе и времена у коме је саграђена'', имала је по четири велике учионице на свакој етажи, комотне и освјетљене ходнике и низ других мањих просторија а и – што је за оно вријеме код нас било права ријеткост – централно гријање. Здању је 1903. године догрђено западно крило, па је оно – ако се узме у обзир и надстрешница изнад задњег улаза – у тлоцрту добило облик латиничног слова Ф. Коначну форму (у тлоцрту слово Е) зграда Велике реалке добиће 1931. године, када јој је, због даљег пораста броја ученика, дограђено и друго, источно крило, са још девет учионица и станом за директора. Планирана је и изградња гимнастичке сале, али се то неће десити. Катастрофални земљотрес 26. и 27. октобра 1969. године смртно је ранио гимназијску зграду и уништио инвентар, архиву, библиотеку и већи број кабинета. Зграда је ''остала на ногама'', али је претрпјела толика оштећења да се ускоро показало да је неминовно потпуно рушење. Стручњаци су процијенили да је зграда толико оштећена да се мора порушити, а пресуда је, уз тугу па и сузе многих Бањолучана, извршена 31. јануара 1970. године.

Послије земљотреса

Шездесете године су у цијелој земљи најављивале доба релативног благостања, среће и општег прогреса. Међутим, у Бањој Луци неће бити тако, а за то ће се овај пут побринути природа. Наиме, снажан земљотрес погодио је 1969. године наш град и непоправљиво оштетио хиљаде привредних објеката, јавних и стамбених зграда, кућа, путева, мостова итд. Једна од тих зграда је и понос Бање Луке, популарна Реалка. Одлоком градских власти, ђаци и професори евакуисани су у Цриквеницу, Нови Винодолски и Селце (Хрватска), гдје је завршена започета школска година, након чега се караван невољника вратио у завичај. Сљедећа школска година започеће у двориштима и баракама основне школе "Браћа Павлић" (данас "Иво Андрић") и Техничке школе, те дијелом у просторијама Радничког универзитета, а од децембра 1970. наставиће се у новој, још недовршеној, основној школи ''Бранко Ћопић'' у Борику.

Данашња зграда
Садашња зграда Гимназије у Змај Јовиној улици изграђена је као поклон града Сарајева Бањој Луци. Објекат од црвене цигле и армираног бетона – са 21 учионицом, те читаоницом, библиотеком, фискултурном двораном и осталим неопходним просторијама – свечано је усељен 15. јануара 1972. године. Иако је предвиђено да се згради дозида још један спрат, до данас то није остварено.

Цијела тадашња Југославија и добар дио свијета прискочили су у међувремену у помоћ. На мјесту некадашње Медицинске школе, у улици Змај Јовиној, нићи ће нови модерни објекат од црвене цигле, свечано усељен 15.1. 1972. године.

Да школа и у новој згради сачува ореол старе славе умногоме су се побринули ентузијасти међу професорима и ученицима. Наиме, тих година у Гимназији су успјешно дјеловала многа друштва и секције, од којих ваља поменути лист Орфеј (покренут још 1965), Хор (1971) Литерарно-дебатни клуб, Естрадни клуб ЕКГ (1972), Атеље (1978) и Музичко-вокални састав Класови Крајине (1978), који су изводили честе и квалитетне програме што је неријетко праћено и од вангимназијске публике. Пошто земљотрес није дозволио обиљежавање 75-ог рођендана, 1975. године је свечано обиљежена 80-та годишњица Гимназије, а тим поводом је и издата обимна монографија Бањалучка реалка, из пера чувеног професора и ранијег директора, Мате Џаје.

А онда су дошле осамдесете и још једна дубока криза. За разлику од ранијих недаћа, ова није односила људске животе, али су њене посљедице за Гимназију скоро подједнако трагичне. Ријеч је о чувеној "освети понављача", тј. о реформи југословенског средњег школства којом је уведено тзв. "усмјерено образовање". Експеримент је налагао заједнички план и програм за прве и друге разреде у свим срдњим школама, а након тога усмјеравање на одређено занимање. Овом механичком уравниловком нарочито су погођене гимназије, као елитне средње школе. Уз све то ишло је и одговарајуће, накарадно име: "Школа за образовање кадрова у области културе и умјетности". Реформа је имала изразито негативне посљедице: многи професори су постали тзв. технолошки вишак, а нагло је опало и интересовање за за упис у такву школу, па ју је снашла права апатија, која ће потрајати наредних неколико година. Ствари су кренуле на боље 1985. године кад је школи враћен назив Гимназија, а некако истовремено почео је расти и број ученика, јер се испоставило да, иако са програмом за усмјерено образовање, Гимназија и даље даје најбољу основу за даље школовање. Коначно, крајем 1990. године укинут је Закон о средњем усмјереном образовању, а одлуком Скупштине општине Бања Лука од 8. маја 1991. школа је (поново) званично основана.

У Републици Српској

Почетком 90-их годиа XX вијека дошло је до грађанског рата и распада социјалистичке Југославије. Многи професори и ученици несрпске националности напустиће Гимназију и Бању Луку а, са друге стране, у њима ће се обрести њихове српске колеге избјегле из Хрватске и других дијелова Босне и Херцеговине. Осим тога, рат и ратна психоза су донијели и многе друге невоље: помјерања полугодишта ка љетним мјесецима усљед недостатка струје и гријања, несташицу уџбеника и наставних средстава, честе трауматичне ситуације, општу немаштину и борбу за голу егзистенцију.

У међувремену, 1993. године донесен је нови наставни план и програм за гимназије у Републици Српској по коме су предвиђена три смјера: општи, друштвено-језички и природно-математички.

Уз доста муке настава у Гимназији текла је редовним током, а послије Дејтонског мира је потпуно нормализована. Октобра 1995. навршио се вијек постојања наше школе. Међутим, због тек окончаног рата, прослава овог великог јубилеја организована је сљедеће, 1996. године. Тим поводом у Гимназији и граду одржане су многе манифестације, а публикована је и монографија ''100 година бањалучке Гимназије''.

У међувремену, 1993. године донесен је нови наставни план и програм за гимназије у Републици Српској по коме су предвиђена три смјера: општи, друштвено-језички и природно-математички.

Аутор: Зоран Пејашиновић