Балони

14:1
Категорија: Литерарно-новинарска секција „Орфеј“
16. мај 2012. године

Јесте ли икада видјели балон напуњен хелијумом? Балон који се опире гравитацији, балон који руши многе стандарде о балонима? Који лети...

Slika

На први поглед, сви су балони, зар не, мање-више исти. Ружичасти, плави, жути, бијели или неке сасвим другачије боје. Округли и њежни. Пуни гаса. Весели, и као да моле да их ослободиш са неког канапа, који их ко зна колико дуго већ држи, бациш у зрак, да гледаш како ти лагано падају назад у наручје. И човјек се коначно сажали, пусти их, да им слободу. Мноштво шарених балона напокон може да се балонише на тлу, ограничења више нема. Али неки изненада одлете. Високо, високо, високо. Плове небом привлачећи погледе, боре се са гравитацијом, збуњују птице. Они одлазе даље. А нама буде и жао, и драго, напросто очарани смо. Видимо неку слободу, неки пркос  у њима. Не желимо да изустимо ништа, страх нас је, јер и онако, мало се шта може и рећи, а да се не поквари све.

А они други, они остану на земљи, непомични. Слободни, без икаквог окова, али њих као да неки тежи, оку недокучиви, окови стежу. А зашто?! Зашто када личе као јаје јајету, зашто је некима суђено небо, а другима дно? Одговор је веома једноставан. Због гаса којим су пуњени, гаса који јесу, а који се на први поглед ни не може видјети, не може разликовати, неко лети а неко увијек пада. Јер први поглед вара. Треба се загледати дубље. Треба видјети испод шарене гуме, видјети душу. Јер, као што сви балони знају, треба имати довољно хелијума да се полети. Да се достигну висине, постане и остане другачији.

Тако и васиона функционише, и сва њена бића, претпостављам. Некима изгледа недостаје баш оно мало хелијума да одлете. И тако, не нашавши свој спас, тај чудотворни гас, остају заувијек на поду.  Истина, некада их лагани вјетрић понесе, али вјетар дигне, вјетар спусти, дно им не гине...Можда заиста има нека чар и у дну, можда, али небо је тако плаво! Тако широко, тако снажно, оно зове! Па зашто се онда не одазвати, не покушати, зашто кад се земљи и онако, кад-тад морамо вратити?

Сигурно се сада питате како онда набавити прави хелијум. Небо вас је увијек, као и мене привлачило...Да, заиста, како ухватити неухватљиво?! Можда се с тим мора родити. Можда... А можда се хелијум, онај прави, онај што лет, односно живот значи, налази у посебним људима. И сви смо ми огромне, неисцрпне, ходајуће боце хелијума. Дијелимо га разним особама, погледом, осмијехом, ријечима, некоме више, некоме мање. Јер ни особе нису исте. А оном неком, неком посебном, чувамо онај најбољи хелијум,и поклањајући га, и сами добијамо нешто више. Више него што смо сањали и у најлуђим сновима, ако икада и јесмо сањали хелијум. И тако, пуни тог лаганог гаса, сасвим изненада, полетимо. Више нам ни небо није препрека. Летимо све док има хелијума.  А онај прави, он је неисцрпан, бескрајан. И знајте да лажу када кажу да је небо граница! Лажу нас, лажу, границе су у људима, границе су за њих, а ми ћемо да срушимо све границе! Наше, њихове, неке треће! И полетимо...Високо, високо, високо. Летјећемо и по сунцу и по киши, проћи ћемо изнад дуге, живјећемо. Ако живјети не значи летјети, чему живјети онда?

Ево небом се отисну још један балон. Отплови путевима које само он зна. И сљедећег пута када на улици видите насмијешено дијете како се игра, како држи балон у својим сићушним ручицама, запитајте се да ли је све то потпуно безначајно, или смо наше прве инструкторе летења срели много, много раније, у оном периоду нашег  живота којег се само маме и тате с носталгијом сјећају.

Милица Малешевић

По секцијама